ЗАКОНОДАВСТВО

ЗАКОНОДАВСТВО И ПОЛИТИКА

Заштита потрошача представља правну област у динамичном развоју у оквиру модерних држава које се заснивају на тржишном економском принципу са једне стране, и идејама социјалне одговорности и правичности, са друге.

Поштовање закона и добрих пословних обичаја у овој области није само интерес економски слабије или недовољно  информисане стране – потрошача, већ и трговаца који се на тај начин ангажују у фер конкурентској борби на тржишту, која води бољим пословним резултатима, али и нижим ценама и вишем нивоу квалитета производа и услуга.

У току транзиционих реформи и у Републици Србији je препозната потреба за развојем и јачањем ове области јавне политике – не само због обавеза предвиђених Уставом и Споразумом о стабилизацији и придруживању са Европском унијом (члан 78.), већ пре свега у интересу сопствених грађана, свих нас који се свакодневно налазимо у улози потрошача.

Неопходно је нагласити и да је заштита потрошача уставна категорија чиме се јасно показује опредељеност државe ка вођењу активне политике заштите потрошача и изградњу правног система у овој области који одговара модерном демократском друштву. У члану 90. Устава Републике Србије је утврђено да Република Србијa штити потрошаче, као и да су посебно забрањене радње усмерене против здравља, безбедности и приватности потрошача, као и све нечасне радње на тржишту.


Правни оквир који је до доношења Закона из 2014. уређивао област заштите потрошача: Закон о стандардизацији (1977), Закон о облигационим односима (1978), Закон о условима за обављање промета робе, вршење услуга у промету робе и инспекцијском надзору (1996), Савезни Закон о заштити потрошача (2002) и Закон о заштити потрошача (2005), Закон о заштити потрошача (2010).

Закон о заштити потрошача („Службени гласник РС” 62/2014), који је ступио је на снагу 21. јуна 2014. године, почео је да се примењује од 22. септембра 2014. године. Правни основ за доношење Закона - чл. 90. Устава Републике Србије.

Законом су имплементиране одредбе 14 кључних европских директива из ове области и успостављен је правни оквир који омогућава приближавање заштите потрошача у Србији европским стандардима.

Учињен је значајан искорак предвиђањем нових правила о продаји робе потрошачима, законској гаранцији, уговорима на даљину и ван пословних просторија, туристичким путовањима и тајм-шерингу, непоштеној пословној пракси, неправичним уговорним одредбама и услугама од општег економског интереса.

Стратегија заштите потрошача за период 2013-2018. годинe је у складу са захтевима ЕУ за креирање бољег окружења за потрошаче и у том правцу су предложени циљеви и активности овог стратешког документа. 

Петогодишњи стратешки документ захтева стварање логичког оквира за доношење одлука о политици заштите потрошача, спровођење активније и транспарентније политике заштите потрошача и унапређење процеса праћења мера које ће се спроводити.

Дефинисане мере засноване су на:

  1. анализи прописа у области заштите потрошача и других меродавних прописа
  2. приоритетима за јачање институционалних капацитета владиних институција и невладиних организација
  3. потреби за бољу интеграцију политике заштите потрошача у све друге политике
  4. механизмима за судску и вансудску заштититу потрошача и
  5. боље спровођење политике заштите потрошача уопште.

Након ступања Закона о заштити потрошача на снагу, предвиђено је доношење подзаконских аката који уређују услове и начин евидентирања удружења за заштиту потрошача, вансудско решавање потрошачких спорова, стандардне, информативне и обрасце за одустанак код временски подељеног коришћења непокретности и образац за одустанак од уговора на даљину и изван пословних просторија.

Заштита потрошача веома важну и динамичну област у оквиру модерних држава, а у ЕУ постоји посебан Директорат за правосуђе и потрошаче у оквиру Европске комисије (DG JUST – Directorate Genеral for Justice and Consumers).

У Републици Србији је заштита потрошача у надлежности Министарства трговине, туризма и телекомуникација, али је ова област, заправо, хоризонтална и мултидисциплинарна.

То значи да је у надлежности више институција и да је уређује више закона.

Тако је заштита потрошача распоређена на следећи начин: